Zrake sunca su prodirale kroz tamne zastore sobe. Devet ujutro. Savršen tajming za počinjanje novog dana. Ali za Elenu ovo nije bio novi dan. Ovo je bio samo drugi deo noćne more. Nije joj se ustajalo iz kreveta. Ali morala je. Danas je čeka obaveza koju mora da izvrši. Posle toga sve će biti dobro... nadala se.
Izvukla se iz toplog prekrivača i stala nasuprot ogledala. Ispred sebe je videla devojku nalik na sebe, ali malo drugačiju. Imala je iste crte lica - ali umorne. Iste čokoladne oci - ali ispijene. Istu kosu - koja nije sjajila. Jennina smrt ju je jako pogodila. Umrla je još jedna osoba kojoj je mogla da se nada kada dođe kući iz škole. Posle smrti njenih roditelja, Jenna je njoj i Jeremyu bila sve. Tetka, majka, tata, savetodavac... Sada je više nije bilo. Mogla je i dalje da čuje njeno pevušenje dok je u kuhinji spremala doručak. Prenula se iz sna. Oči su joj bile uplakane. Bila je crvena u licu. Mora biti jaka od sada pa nadalje. Nije sama. Ima Jeremya. Ima Stefana. Ima Damona. I još nekoliko osoba za koje se vredi boriti.
Čula je lagano kucanje na vratima.
"Uđi," rekla je slabašnim glasom. U sobu je ušao Jeremy, sav u crnom. Nosio je odelo i kravatu, iz njega se nazirala zrelost. Nema sumnje da su ga nedavni događaji učinili jačim.
"Trebala bi početi da se spremaš, ne želimo da zakasnimo."
Elena se morala suočiti sa još jednom realnosti. Danas je Jennina i Johnova sahrana. Svi događaji od pre dva dana su se činili tako dalekim. Kao da je još juče bila bezbrižna srednjoškolka. Ali nije.
Ustala je i osećala se kao da se suoseća sa svojom situacijom. Više nije ostalo ni tracka radosti, svetlosti - ničega pozitivnog. Osim prijatelja. Osim Stefana.
Bacila se u Jeremyevo naručje. I on je tinejdžer, samo tri godine mlađi od nje - ali stoički je podnosio situaciju. Elena nije mogla, a da ne brizne u plač. I njoj je trebao neko da je uteši. Jeremy ju je stisnuo uz sebe, ne dopuštajuci joj da ode iz njegovih ruku. Tek posle nekoliko minuta njegove ruke su se opustile, i rekao je da će da je čeka ispred.
Elena je sela na krevet. Pogledala je oko sebe. Zrak je bio težak. Jedva je disala. Osećala je kako joj se i dalje skuplja knedla u grlu, i nova bujica suza je pretila da ce poteći. A onda je sunce bacilo odsjaj na njen noćni stočić. Komad presavijenog papira na kojem je drhtavim rukopisom pisalo Za Elenu. Uzela je papir i otvorila ga. Prešla je preko potpisa. John. Mogla je da nasluti da je to neka vrsta oproštaja koji nije mogao lično da obavi. Jednostavno nije bio takav. Počela je da čita:
Elena,
Nije lak zadatak bio običan roditelj neobičnom detetu. A ja nisam uspeo u tom zadatku. I zbog mojih predrasuda, izdao sam te. Potreslo me saznanje da su se stvari mogle odvijati drugačije da sam ja bio voljniji da čujem tvoju stranu priče. Za mene je ovo kraj. Za tebe - šansa da odrasteš i jednom da budeš bolja sa svojim detetom nego što sam ja bio sa svojim. Za to dete ti ostavljam ovaj prsten. Ne tražim da mi oprostiš, niti da zaboraviš. Tražim samo da veruješ u ovo: bilo da ovo pismo sada čitaš kao čovek ili kao vampir, volim te isto, kao što uvek jesam i uvek hoću,
John.
Svet se okrenuo oko nje. Shvatila je još nešto. Do sada je imala roditelje, ali polako i oni su počeli da nestaju. Prvo Isobel na njene oči, a onda John - da bi ona živela. Baš kao što je i rekao: Stvari su mogle biti drugačije. Samo da nije ušla u ovaj svet. Ali sada je kasno. Sada je deo njega. I samo u tom svetu mogla je da opstane kao ona - Elena Gilbert.
Nije sama - ima prijatelje koji život znače. I samo oni moći će da spase sve njene dane koje će provesti na dalje.
--------------------------
Groblje je bio prazno, a opet se činilo tako punim. Nije bitno da li je tu čitava povorka ljudi - bitno je da su tu oni koji trebaju da budu. I bili su. Bonnie se držala uz Jeremya. Stefan je bio pored Damona. Caroline je bila uz sve njih. Elena je bila na čelu povorke. Alaric je bio sam. On je taj koji je najviše patio posle Elene. On je taj koji je izgubio ženu koju je voleo više od sebe. Proteklih dana nikoga nije mogao odvojiti od njegovog novog najboljeg prijatelja - alkohola. Bilo je čudo kako je sada bio trezan. Imao je pravo da zna, ali ipak nije znao.
Čudno je kako su stvari okrenule na kraju, pomislila je Elena. Umesto da me puste da umrem kao što sam i trebala, mnogo ljudi je stradalo zbog mene kao što sam se i bojala.
U ruci je držala četiri crvene ruže. Jedna za Johna, jedna za Jennu, jedna za mamu, jedna za tatu. Kako je stavljala jednu po jednu na grobove, osećala se kao da tu ostavlja deliće svoje duše. I konacno je prokinula. Sve ono što je držala u sebi od jutros konačno je izašlo na videlo. Plakala je. Suze su tekle. Nije mogla da ih zaustavi, nije imala dovoljno snage. Pogledala je oko sebe. Stefan je bio tu, saosećao je sa njom. Pored njega Damon, u svoj svojoj tamnoj lepoti isticale su se njegove zelene oči. Pune tuge. Gledao je u njene oči, a onda skrenuo pogled. Osetila je njegovu energiju i znala je da nije mogao da izdrži. Ovo nije lako ni za njega.
Sunce se bližilo zapadu. Bio je kraj još jednog dana. Nebitno koliko tužan ili srećan bio - uvek se završi. A sutra je vreme za nove tuge, sreće i pobede. S tim uverenjem, Elena se otrgnula i sa poverenjem u sebe napustila groblje dok su svi ostali iza nje.
Eto, moja prva fanfikcija. Zapravo, prvi text koji sam ikada pisala, a da nije bio obaveza za školu. Ukoliko ne brojimo one pesmice koje sam pisala kao mala
Danas sam imala neku potrebu da dočaram sama sebi osećanja iz ove scene, tako da sam počela da pišem sve što mi je došlo u glavu. I uz malo prepravki, dobila sam ovo.
Nadam se da vam se sviđa.
Mislim da ću uskoro napisati još koju iz Damonove i Stefanove perspektive
" longdesc="39" />Komentare na sunce
Stvarno mi se mnogo svidja.