Otvorio sam oči i ispred sebe video anđela. Kao. Ni sam ne znam kako sam je upoznao. Nisam se ni imena čak sećao.
Ustala je i vezala kosu a ispred nje su bili ogromni prozori koji gledaju na grad dole.
„Piće za savršenog ljubavnika?“ rekla je zavodljivo i kimnula prema obližnjem Dom Perinjonu.
„Naravno,“ odvratio sam i ustao iz kreveta ni ne mučeći se da se obučem.
Sipala mi je čašu i u istom trenutku ljubeći me u vrat mi ju je pružila. I u meni se pobudila strast. Želeo sam da je ljubim, da je nikada više ne pustim.
Njene kovrdže su mirisale zanosno. Zatvorio sam oči i pustio da me to osećanje preplavi. Mmm. Uhvatio sam je za ramena, zagledao se u nju na trenutak, a onda počeo strasno da je ljubim. Njene usne na mojima su delovale tako stvarno. I ne znam koliko je prošlo vremena u tom trenutku, ali meni se učinilo kao zauvek. A onda sam otvorio oči.
I više me nije čekala devojka mačkastih zelenih očiju i plava kose kojoj ni ime nisam znao. Ispred sebe sam video Andie.
Zadihano sam skočio iz sna. Bio sam mokar od znoja. Pogledao sam pored sebe. A onda me saznjanje preplavilo. Nje više nema. Ne postoji. Uzeo mi ju je.
Zašto sam ovo sanjao? Sve već znam. I to znanje me progoni već deset dana. Ne da mi mira.
Ustao sam iz kreveta i pogledao kroz prozor. Pet ujutro. Sunce je izlazilo. Ta prokleta žarena kugla. Gledao sam u nju neko vreme, a onda sam se prenuo iz sanjarenja i okrenuo se prema ormaru.
Šta da obučem? Odluke, odluke! Nasmešio sam se. U mom ormanu se nalazila samo crna boja. Klasične košulje, pantalone.. poneko odelo. Ah, naravno. Moja omiljena crna košulja sa perlicama. Obukao sam se i pogledao se u ogledalo.
„Neodoljivo,“ šapnuo sam samome sebe i zakolutao očima.
Sišao sam ne stepenice, a Alaric samo što je ulazio u kuću.
„Hej, Alaric. Koja te nevolja dovodi ovde?“
„Napustio sam Eleninu kuću. Ne mogu više da izdržim. Previše uspomena me progoni.“ Izgledao je skrhano. Barem ja znam kako je to. I dalje nisam dozvolio sebi da organizujem čišćenje stvari koje sam porazbijao u Stefanovoj sobi. Prokletnik!
Osetio sam kako mi se bes skuplja u jednoj tački. Morao sam da se smirim. Udahnuo sam vazduh nekoliko puta.
„Uredu je, možeš ostati ovde,“ stavio sam mu ruku preko ramena.
„Zapravo, imam ja svoju kuću Damone,“ rekao je otresito.
Ponovo sam prevrnuo očima: „Mislio sam da ne želiš biti sam.“
„Dobro sam. Mnogo bolje,“ ubeđivao je sebe.
„Kako god ti kažeš,“ rekao sam. „Dakle?“
„Imam trag i mislim da znam gde su sada.“
„Uredu, kad polazimo?“
„Zapravo odmah. I.. zar te ne zanima gde idemo?“
„Ni najmanje,“ rekao sam.
Tri sata vožnje i konačno smo stigli. Bilo je tako lepo udahnuti svež vazduh koji nije bio ispunjen uspomenama iz proteklih 150 godina. Loš je ovo vek. Preloš.
„Kod kojeg debila sada trebamo?“ okrenuo sam se prema Alaricu.
„Zapravo, to je devojka,“ rekao mi je. Bio sam iznenađen.
„Divno, hajdemo onda. Ja sam baš za neku zabavu ovde,“ osmehnuo sam se osmehom za koji sam znao da je vragolast.
Pet minuta kasnije peli smo se u Atlantski hotel. Dakako, to je moglo mnogo brže. Ali morao sam da izgledam normalno. I da čekam Alarica.
I konačno smo stigli ispred hotelskih vrata na kojima je pisalo: 'Van Der Woodsen'.
Ma divno. Još mi i holandski koreni trebaju. Čuo sam da su im devojke baš nezgodne.
Alaric je pozvonio, i dvadeset sekundi kasnije vrata su se otvorila i plava kosa se pomolila napolje. Prvo je pogledala u Alarica, a onda u mene.
Prvo što sam osetio bio je blagi šok. A onda mi se utroba prevrnula. Da nisam ovako bled, sigurno bi primetila da ću svakog trenutka da padnem u nesvest. Kad bih mogao!
Moj san! Sanjao sam nju. Kako je to moguće? Da li je to neki trag? I neće mi se valjda Andie pojaviti ovde? Još bi mi samo trebalo da vidim duhove! Ali otreznio sam se za koju sekundu.
„Serena Van Der Woodsen,“ rekla je i pružila ruku.
„Salvatore. Damon,“ rekao sam i nasmešio se preko volje.
Alaric je ušao u stan, a ja sam krenuo za njim. Dok nisam stigao dva milimetra od praga, a onda se zabio u zid. Naravno, baš sam nesmotren.
„Serena, mogu li da uđem? Neću da budem nepristojan kao Alaric,“ nasmešio sam se zavodljivo.
„Naravno,“ rekla je i okrenula se i pošla za Alaricom. Ne mogu da verujem da je moj šarm nije dotakao? Nebitno.
Sat vremena kasnije nakon razgovora sa Serenom, saznali smo da se preselila iz New Yorka ovde, jer je postalo previše bučno. Izvrdavala je, ali je na kraju priznala sve. Cela porodica joj je bila ubijena. Rasporena na komade. A ona se vraćala pjana iz grada sa žurke. Od tada njen život nije isti. Smirila se, dovela se u red. I pobegla iz New Yorka. Ponovo. Ali sada za stvarno. Slušao sam je i dovela me do ruba sažaljenja. Bilo mi ju je žao. Izgledala je previše ranjivo. A ja sam odmah zamrzeo Stefana sve više. Nikada mu neću oprostiti neke stvari,a pogotovo ne ovo. Doveo je do ruba moje strpljenje. I ne može nazad. Ima da ga nađem i zabodem mu kolac u srce.
I Serena je bila ljuta. Izgubila je svoju porodicu. Kako sam video, najviše je žalila svog malog brata koji samo što se vratio kući sa rehabilitacije.
I mislio sam da sam našao savršenog partnera za zločin koji ću uskoro da izvršim.
Alaric je otišao do bara u hotelu da se opusti, a ja sam sedeo u nekom pabu pijući jaku kafu da se povratim od šoka. Nije delovalo, pa sam uzeo nešto jače. Ispijajući poslednji gutljaj razmišljao sam o prošle tri godine. Onome što me dovelo dovde. Sve bi bilo drugačije da nisam upoznao Elenu. Sve bi se rešilo na drugačiji način. Ali sada je kasno. Sada želim da ubijem svog brata. To želim 150 godina i tek sada će moja želja postati stvarnost.
A onda mi je u oko upala devojka koja je ušla u pab. I prilazila mom stolu.
„Zdravo Serena,“ rekao sam kada je sela za moj sto.
„Hej Damone,“ rekla je vedro. „Mislila sam da ću ovde da te nađem, ličiš na ovo.“ Opa, zna mi osobine nakon sat vremena razgovora.
„Zar?“ podigao sam obrve i pogledao u nju.
„Da,“ a onda se okrenula i preko ramena doviknula konobaru: „Viski. Dupli.“ Samo je kimnuo i počeo da toči.
„Da nije malo rano?“ pitao sam čikajući je.
„Nikada nije dovoljno rano za viski,“ rekla je. Viski je stigao, a ona je iskapila čašu i naručila drugu turu.
„Znaš, stvarno mi treba da se opustim. U društvu,“ rekla je već klonula nakon pete čaše duplog viskija.
„Društvo ubija u pojam. Najbolje je piti sam,“ rekao sam iz iskustva.
„Ma da, naravno! Nikada nisi imao devojku?“ pitala je. Odmahnuo sam glavom. Nisam želeo da pričam o svojoj prošlosti. Čak ni onoj u proteklih deset dana.
„Znači samac! Kako to? Mislila sam da se devojke otimaju oko tebe. Previše si zgodan da budeš sam,“ rekla je hronično se smejući. Baš je dosta uhvatio viski.
„Ljubav je bolna,“ uzvratio sam.
„Pričaj mi o tome,“ odvratila je i zakolutala očima. Počela je malo da mi se sviđa.
„Serena, dosta pića,“ rekao sam. „Vozim te kući.“
“Neee,“ rekla je odjednom vidno uznemirena.
„Nisam navikao na tvrdoglave njujorške devojke,“ odvratio sam i hteo sam da je opčinim. Ali onda sam odustao od toga.
Tapnula je mesto tik pored sebe.
„Sedi,“ rekla je. „Sviđaš mi se baš,“ uzvratila je. Opa, direktna ženska. Voleo sam takve.
„Ni ti nisi loša,“ rekao sam joj i doviknuo konobaru da i meni sipa jedno.
Nakon sat vremena, situacija je postala nepodnošljiva za sve posetioce paba, pa mi je konobr fino prišao i rekao: „Molimo vas da napustite bar.“
U normalnim situacijama bih ga primorao da me ostavi unutra i rekao mu da se goni. Ali, zapravo, sada mi se i išlo kući. Serena je bila previše opuštena, a i ja sa njom. Sviđala mi se ta devojka. Terala me da zaboravim na sva dešavanja u mom životu. Terala je da osećam da mi ništa više nije važno. Samo ona, ovaj trenutak i ovo što sada radim. Osećao sam se kao da lebdim.
„Hahahah, ne mogu da verujem da nas je isterao,“ Serena je hronično patila od napada smeha.
„Da, baš je debil,“ rekao sam. „Ali pretpostavljam da ovo i nije neko mesto za pijanke! Pitam se šta li.. ahhh... šta li radi Alaric?“
„Ma sigurno je i on zaglavio na nekom opijanju, ne brini se. Ovde samo...samo to rade!“ i dalje se smejala i hroptala.
„A šta ćemo mi sada da radimo?“ pitao sam.
A onda sam čuo kako je vrisnula. Dok sam se okretao očekivao sam najgore. Ali njoj se samo štikla slomila i mislila je da je uvrnula članak.
Devojke! Prišao sam joj i pomogao joj da ustane. Ipak, video sam, kako joj doza pijanstva nije pomagala da se pridigne i normalno stoji, da će put kući trajati večnost. A onda sam je uzeo u naručje. I sve se umirilo.
Osetio sam kako joj srce udara ludački. Osetio sam lagan povetarac u mojoj kosi. Čuo sam kako je miš skliznuo iza kontejnera. A imao sam osećaj da sam zaleđen u tom trenutku. I pre nego što sam mogao da bilo šta uradim, bilo šta da napravim – poljubila me je. Već sam znao da je direktna.
Ali bio je to neki čudan poljubac. Kao nijedan drugi do sada. Nisam osetio želju da je ubijem. Nisam osećao nikakve porive. Osim jednog. Da je nikada više ne pustim i da je ljubim dok ne umrem. Zaboravio sam na sve svoje probleme i sva svoja moranja.
Bila mi je u naručju, a njene usne su pratile tok kretanja mojih. Bilo je čarobno. Kao da sam dečak koji je po prvi put poljubio svoju prvu ljubav. Nikada nisam verovao u tu magiju, vatromete, varnice – ali sada se desilo. Sa devojkom koju ne znam ni 24 sata.
Ni sam ne znam kako smo stigli do hotela, došli do sobe. Samo znam da smo za kratko vreme bili kod vrata spavaće sobe, da je ona bila pritisnuta uza zid i da nisam mogao da se suzdržim od naleta strasti. Ljubio sam je po celom telu, njena ruka je vukla moju kosu, privlačila me sebi. Bili smo izbezumljeni jedno drugim. Konačno smo stigli do kreveta i tu se nije zaustavilo. Alkohol je uradio svoje. Sve što znam je da smo ludački vodili ljubav i da smo zaboravili na sve druge. Zaboravio sam čak i na Stefana. Klausa. Alarica. Elenu. Sve. Nije mi bilo važno. U mislima mi je bila samo ona. Njeni poljupci. Njena kosa koja je počivala na mojim grudima. Slatke reči...
Ujutro sam otvorio oči i ugledao prejaku svetlost.
„Aaah, Serena, navuci zavese,“ progunđao sam okrećući se na stomak i zabijajući glavu u jastuk. Nisam čuo odgovor, samo neko mumljanje.
A onda sam se pribrao i već u pola sekunde sam bio budan u stojao pored zida.
Pogledao sam prema stolici sa koje je dopirao zvuk. Serena je bila vezana. Razaznao sam 'Pomozi mi' koje je mumlala ispod marame kojom su joj usta bila vezana. A onda su se otvorila vrata. Stefan je ušao u sobu.
„Piće za savršenog ljubavnika?“ rekao je meni dobro poznate reči, a onda prasnuo u smeh, dok se meni svet rušio.
Ustala je i vezala kosu a ispred nje su bili ogromni prozori koji gledaju na grad dole.
„Piće za savršenog ljubavnika?“ rekla je zavodljivo i kimnula prema obližnjem Dom Perinjonu.
„Naravno,“ odvratio sam i ustao iz kreveta ni ne mučeći se da se obučem.
Sipala mi je čašu i u istom trenutku ljubeći me u vrat mi ju je pružila. I u meni se pobudila strast. Želeo sam da je ljubim, da je nikada više ne pustim.
Njene kovrdže su mirisale zanosno. Zatvorio sam oči i pustio da me to osećanje preplavi. Mmm. Uhvatio sam je za ramena, zagledao se u nju na trenutak, a onda počeo strasno da je ljubim. Njene usne na mojima su delovale tako stvarno. I ne znam koliko je prošlo vremena u tom trenutku, ali meni se učinilo kao zauvek. A onda sam otvorio oči.
I više me nije čekala devojka mačkastih zelenih očiju i plava kose kojoj ni ime nisam znao. Ispred sebe sam video Andie.
Zadihano sam skočio iz sna. Bio sam mokar od znoja. Pogledao sam pored sebe. A onda me saznjanje preplavilo. Nje više nema. Ne postoji. Uzeo mi ju je.
Zašto sam ovo sanjao? Sve već znam. I to znanje me progoni već deset dana. Ne da mi mira.
Ustao sam iz kreveta i pogledao kroz prozor. Pet ujutro. Sunce je izlazilo. Ta prokleta žarena kugla. Gledao sam u nju neko vreme, a onda sam se prenuo iz sanjarenja i okrenuo se prema ormaru.
Šta da obučem? Odluke, odluke! Nasmešio sam se. U mom ormanu se nalazila samo crna boja. Klasične košulje, pantalone.. poneko odelo. Ah, naravno. Moja omiljena crna košulja sa perlicama. Obukao sam se i pogledao se u ogledalo.
„Neodoljivo,“ šapnuo sam samome sebe i zakolutao očima.
Sišao sam ne stepenice, a Alaric samo što je ulazio u kuću.
„Hej, Alaric. Koja te nevolja dovodi ovde?“
„Napustio sam Eleninu kuću. Ne mogu više da izdržim. Previše uspomena me progoni.“ Izgledao je skrhano. Barem ja znam kako je to. I dalje nisam dozvolio sebi da organizujem čišćenje stvari koje sam porazbijao u Stefanovoj sobi. Prokletnik!
Osetio sam kako mi se bes skuplja u jednoj tački. Morao sam da se smirim. Udahnuo sam vazduh nekoliko puta.
„Uredu je, možeš ostati ovde,“ stavio sam mu ruku preko ramena.
„Zapravo, imam ja svoju kuću Damone,“ rekao je otresito.
Ponovo sam prevrnuo očima: „Mislio sam da ne želiš biti sam.“
„Dobro sam. Mnogo bolje,“ ubeđivao je sebe.
„Kako god ti kažeš,“ rekao sam. „Dakle?“
„Imam trag i mislim da znam gde su sada.“
„Uredu, kad polazimo?“
„Zapravo odmah. I.. zar te ne zanima gde idemo?“
„Ni najmanje,“ rekao sam.
Tri sata vožnje i konačno smo stigli. Bilo je tako lepo udahnuti svež vazduh koji nije bio ispunjen uspomenama iz proteklih 150 godina. Loš je ovo vek. Preloš.
„Kod kojeg debila sada trebamo?“ okrenuo sam se prema Alaricu.
„Zapravo, to je devojka,“ rekao mi je. Bio sam iznenađen.
„Divno, hajdemo onda. Ja sam baš za neku zabavu ovde,“ osmehnuo sam se osmehom za koji sam znao da je vragolast.
Pet minuta kasnije peli smo se u Atlantski hotel. Dakako, to je moglo mnogo brže. Ali morao sam da izgledam normalno. I da čekam Alarica.
I konačno smo stigli ispred hotelskih vrata na kojima je pisalo: 'Van Der Woodsen'.
Ma divno. Još mi i holandski koreni trebaju. Čuo sam da su im devojke baš nezgodne.
Alaric je pozvonio, i dvadeset sekundi kasnije vrata su se otvorila i plava kosa se pomolila napolje. Prvo je pogledala u Alarica, a onda u mene.
Prvo što sam osetio bio je blagi šok. A onda mi se utroba prevrnula. Da nisam ovako bled, sigurno bi primetila da ću svakog trenutka da padnem u nesvest. Kad bih mogao!
Moj san! Sanjao sam nju. Kako je to moguće? Da li je to neki trag? I neće mi se valjda Andie pojaviti ovde? Još bi mi samo trebalo da vidim duhove! Ali otreznio sam se za koju sekundu.
„Serena Van Der Woodsen,“ rekla je i pružila ruku.
„Salvatore. Damon,“ rekao sam i nasmešio se preko volje.
Alaric je ušao u stan, a ja sam krenuo za njim. Dok nisam stigao dva milimetra od praga, a onda se zabio u zid. Naravno, baš sam nesmotren.
„Serena, mogu li da uđem? Neću da budem nepristojan kao Alaric,“ nasmešio sam se zavodljivo.
„Naravno,“ rekla je i okrenula se i pošla za Alaricom. Ne mogu da verujem da je moj šarm nije dotakao? Nebitno.
Sat vremena kasnije nakon razgovora sa Serenom, saznali smo da se preselila iz New Yorka ovde, jer je postalo previše bučno. Izvrdavala je, ali je na kraju priznala sve. Cela porodica joj je bila ubijena. Rasporena na komade. A ona se vraćala pjana iz grada sa žurke. Od tada njen život nije isti. Smirila se, dovela se u red. I pobegla iz New Yorka. Ponovo. Ali sada za stvarno. Slušao sam je i dovela me do ruba sažaljenja. Bilo mi ju je žao. Izgledala je previše ranjivo. A ja sam odmah zamrzeo Stefana sve više. Nikada mu neću oprostiti neke stvari,a pogotovo ne ovo. Doveo je do ruba moje strpljenje. I ne može nazad. Ima da ga nađem i zabodem mu kolac u srce.
I Serena je bila ljuta. Izgubila je svoju porodicu. Kako sam video, najviše je žalila svog malog brata koji samo što se vratio kući sa rehabilitacije.
I mislio sam da sam našao savršenog partnera za zločin koji ću uskoro da izvršim.
Alaric je otišao do bara u hotelu da se opusti, a ja sam sedeo u nekom pabu pijući jaku kafu da se povratim od šoka. Nije delovalo, pa sam uzeo nešto jače. Ispijajući poslednji gutljaj razmišljao sam o prošle tri godine. Onome što me dovelo dovde. Sve bi bilo drugačije da nisam upoznao Elenu. Sve bi se rešilo na drugačiji način. Ali sada je kasno. Sada želim da ubijem svog brata. To želim 150 godina i tek sada će moja želja postati stvarnost.
A onda mi je u oko upala devojka koja je ušla u pab. I prilazila mom stolu.
„Zdravo Serena,“ rekao sam kada je sela za moj sto.
„Hej Damone,“ rekla je vedro. „Mislila sam da ću ovde da te nađem, ličiš na ovo.“ Opa, zna mi osobine nakon sat vremena razgovora.
„Zar?“ podigao sam obrve i pogledao u nju.
„Da,“ a onda se okrenula i preko ramena doviknula konobaru: „Viski. Dupli.“ Samo je kimnuo i počeo da toči.
„Da nije malo rano?“ pitao sam čikajući je.
„Nikada nije dovoljno rano za viski,“ rekla je. Viski je stigao, a ona je iskapila čašu i naručila drugu turu.
„Znaš, stvarno mi treba da se opustim. U društvu,“ rekla je već klonula nakon pete čaše duplog viskija.
„Društvo ubija u pojam. Najbolje je piti sam,“ rekao sam iz iskustva.
„Ma da, naravno! Nikada nisi imao devojku?“ pitala je. Odmahnuo sam glavom. Nisam želeo da pričam o svojoj prošlosti. Čak ni onoj u proteklih deset dana.
„Znači samac! Kako to? Mislila sam da se devojke otimaju oko tebe. Previše si zgodan da budeš sam,“ rekla je hronično se smejući. Baš je dosta uhvatio viski.
„Ljubav je bolna,“ uzvratio sam.
„Pričaj mi o tome,“ odvratila je i zakolutala očima. Počela je malo da mi se sviđa.
„Serena, dosta pića,“ rekao sam. „Vozim te kući.“
“Neee,“ rekla je odjednom vidno uznemirena.
„Nisam navikao na tvrdoglave njujorške devojke,“ odvratio sam i hteo sam da je opčinim. Ali onda sam odustao od toga.
Tapnula je mesto tik pored sebe.
„Sedi,“ rekla je. „Sviđaš mi se baš,“ uzvratila je. Opa, direktna ženska. Voleo sam takve.
„Ni ti nisi loša,“ rekao sam joj i doviknuo konobaru da i meni sipa jedno.
Nakon sat vremena, situacija je postala nepodnošljiva za sve posetioce paba, pa mi je konobr fino prišao i rekao: „Molimo vas da napustite bar.“
U normalnim situacijama bih ga primorao da me ostavi unutra i rekao mu da se goni. Ali, zapravo, sada mi se i išlo kući. Serena je bila previše opuštena, a i ja sa njom. Sviđala mi se ta devojka. Terala me da zaboravim na sva dešavanja u mom životu. Terala je da osećam da mi ništa više nije važno. Samo ona, ovaj trenutak i ovo što sada radim. Osećao sam se kao da lebdim.
„Hahahah, ne mogu da verujem da nas je isterao,“ Serena je hronično patila od napada smeha.
„Da, baš je debil,“ rekao sam. „Ali pretpostavljam da ovo i nije neko mesto za pijanke! Pitam se šta li.. ahhh... šta li radi Alaric?“
„Ma sigurno je i on zaglavio na nekom opijanju, ne brini se. Ovde samo...samo to rade!“ i dalje se smejala i hroptala.
„A šta ćemo mi sada da radimo?“ pitao sam.
A onda sam čuo kako je vrisnula. Dok sam se okretao očekivao sam najgore. Ali njoj se samo štikla slomila i mislila je da je uvrnula članak.
Devojke! Prišao sam joj i pomogao joj da ustane. Ipak, video sam, kako joj doza pijanstva nije pomagala da se pridigne i normalno stoji, da će put kući trajati večnost. A onda sam je uzeo u naručje. I sve se umirilo.
Osetio sam kako joj srce udara ludački. Osetio sam lagan povetarac u mojoj kosi. Čuo sam kako je miš skliznuo iza kontejnera. A imao sam osećaj da sam zaleđen u tom trenutku. I pre nego što sam mogao da bilo šta uradim, bilo šta da napravim – poljubila me je. Već sam znao da je direktna.
Ali bio je to neki čudan poljubac. Kao nijedan drugi do sada. Nisam osetio želju da je ubijem. Nisam osećao nikakve porive. Osim jednog. Da je nikada više ne pustim i da je ljubim dok ne umrem. Zaboravio sam na sve svoje probleme i sva svoja moranja.
Bila mi je u naručju, a njene usne su pratile tok kretanja mojih. Bilo je čarobno. Kao da sam dečak koji je po prvi put poljubio svoju prvu ljubav. Nikada nisam verovao u tu magiju, vatromete, varnice – ali sada se desilo. Sa devojkom koju ne znam ni 24 sata.
Ni sam ne znam kako smo stigli do hotela, došli do sobe. Samo znam da smo za kratko vreme bili kod vrata spavaće sobe, da je ona bila pritisnuta uza zid i da nisam mogao da se suzdržim od naleta strasti. Ljubio sam je po celom telu, njena ruka je vukla moju kosu, privlačila me sebi. Bili smo izbezumljeni jedno drugim. Konačno smo stigli do kreveta i tu se nije zaustavilo. Alkohol je uradio svoje. Sve što znam je da smo ludački vodili ljubav i da smo zaboravili na sve druge. Zaboravio sam čak i na Stefana. Klausa. Alarica. Elenu. Sve. Nije mi bilo važno. U mislima mi je bila samo ona. Njeni poljupci. Njena kosa koja je počivala na mojim grudima. Slatke reči...
Ujutro sam otvorio oči i ugledao prejaku svetlost.
„Aaah, Serena, navuci zavese,“ progunđao sam okrećući se na stomak i zabijajući glavu u jastuk. Nisam čuo odgovor, samo neko mumljanje.
A onda sam se pribrao i već u pola sekunde sam bio budan u stojao pored zida.
Pogledao sam prema stolici sa koje je dopirao zvuk. Serena je bila vezana. Razaznao sam 'Pomozi mi' koje je mumlala ispod marame kojom su joj usta bila vezana. A onda su se otvorila vrata. Stefan je ušao u sobu.
„Piće za savršenog ljubavnika?“ rekao je meni dobro poznate reči, a onda prasnuo u smeh, dok se meni svet rušio.
